Baba školarka

Sidimo nas dvi tako jedan dan na katrigi i pitan ja nju:

„Baba, ispričajde ti meni kako j to bilo kad ste vi išli u školu.“

Baba me pogleda i reče: „Eee, da je meni da se jope vratimo u ote dane! To su bila stara vrimena… Unda nije bilo ovi vako mobitelin i buseva, ti si triba do škole ić na noge 5 kilometara,  više od uru vrimena! 'Naš srićo babina, u oto vrime je ritko ko ima auto.“

Ja stala i blenila ka tele i slušan je kako pripovida. „U naše vrime nije bilo taki moderni cokula ka što su danas, mi bi nosili bakandže il antilopke.“ Pitan ja nju jope: „Baba, este l vi ono dobivali šibe kad niste bili dobri i kad ne bi nešto znali?“

„Esmo, esmo, samo što san ja bila dobra i nisan puno gluparije radila, nisan ja dobila šibu neg možda 3-4 put. Šibu dobivaju oni koji prave gluparije i ne poštivaju profesore. Mi smo ti uvik ki vojska stali tamo kad bi profesor uša u razred. A i znaš, zaboravi ti ovo reć, nije uvik bilo šiba! Bilo je tu i klečanje na kukuruzu il šljunku!“

„A kake ste torbe nosili?“ pitan ja nju.

„A nismo ti mi, diko moja, torbe nosili, ne, ne! Mi smo ti to po seljački nako u rukan ili u nekoj vrićici kad bi našli po kući. E i zbog tog kad ne bi imali vrićicu, knjige bi se smočle kad bi padala kiša. A kad bi bija odmor, to bi trajalo otprilike po ure-uru, zavisi o našen ponašanju sve, diko moja.“
Pitan ja nju jope, malo da se našalin: „Baba, el i tebe mate budila svako jutro ka i mene moja?“

„Ma je vraga crna, dite moje!“ smije se baba – znači, šala je uspila. „Za u školu nas niko niije budija, neg smo se sami budili i učili! A ka bi išli k ovcan, onda bi ponili knjigu i učili sa njiman tamo. Za marendu bi ponili kruva i nekad bi namazali sa svinjskon masti, to ti je bija delikates!“
„Ande baba, recide ti meni još este l se vi dica družli i posle škole? Mi smo bome po cile dane na mobitelin, vrag se više i vidi.“

„Neg što smo! Nakon škole mi iđemo uza cestu i pivamo do kuće! Ako bi nas bilo više, kašnje bi išli k ovcama i tamo igrali kolo, pivali, igrali graničara, svašta bi ti mi izmišljali.....Eee, ćero moja, to su bila vrimena, to!“ vrti baba glavon i u srići i u tuzi.

A ja i dalje sidin, gledan je i slušan. Iskreno – da se ne lažemo,  sad bi baš i ja tila vidit kako je to bilo u one stare dane, što b rekla moja baba.

Ja b vjerojatno zeru češće dobila šibon, ali nije sve zlo ni u šibi!

Lucija Zubčić, 8. razred

Mentorica: Andrijana Simičić

RJEČNIK:

Katriga-sjedalica
Jope-opet
Unda-onda

vako – ovako
Na noge-pješice
Oto-to
Bleniti-gledati u nekoga
Cokule-cipele
Dika- Ponos

Kruv - kruh
Ande-ajde
Kašnje-kasnije

Zeru – malo