Osnovna škola Starigrad

Mate će me na križ stavti

Mate i njena prija Anita su se dogovorle da iđemo u šetnju u tri za kvarat kad poidemo ručak. Ja i Tamara smo išle biciklan jer bi ja osobno krepala kad bi išla na noge. Mate je napisala Aniti da krićemo i mi smo krenile. Išle smo priko Kuline.

U momentu ositi da san prišla priko nečeg, al nije bija kamen. Ja pogleda zera bolje kad ono pošada. Mislin ja u seb, brate, dobro gume nisan probužala! Dobro, reko, neću materi reć, neće ona ni znat.

Prolazimo mi zera posli kroz Marasoviće u Paklenicu, i dođemo mi do neke nizbrdice. Iđe Tamara prva, lipo i spretno.

Dobro, reko ja, ako j ona mogla tako dobro, ja ću još bolje. I ništa. krenen ja. Nisan ni do pola puta došla, volan mi krenija ić livo-desno i krenija se trest ka prut.

Ja se oduzela. Mislin ja u glavi: Mama volin te. Ćaća, brate volin vas, jer ako umren, da znate ko vas je volija. Prokližen ja ki oni iz serije što se valjaju po podu. Dobro u potok nisan sletila. Krenila ja revat, cila san bila od krvi. Trče svi do mene.

Reko ja u seb: Mate će me na križ stavti. Ona poludla! Uzela mi je biciklu i zamarijala dol u neka kamenja, a onda je upala u oni potok di san ja tribala upast. Priklepila mi je jednu da cili svit okrenija oko mene. Onda smo ošli kuć, a do kuće riči nisan progovorla. Kad smo došli kuć i kad san se pogledala u ogledalo dobro mi slabo nije došlo! Ruke modre, noge krvave kada san ovce išla klat! Čelo plavo usta ka u Severine! Sve ja to nekako uspla sprat sa sebe. I došla noć, ja san se motala po krevetu jedno uru vrimena ako ne i više. Nikako zaspat. Mislin se em san pala, em me još i mate plesnila…

Bome, nisan više vozla biciklu po Paklenci… Za svaki slučaj.